Француска Декларацијао правима човека и грађана 1789. године

Report
ISTORIJA
Francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina iz
1789. godine
Učenici:
Pešić Aleksandra
Šakota Bojana
Nadoški Ema
Stanković Sara
II7
Prof. Biljana Tubić
mart 2014.

Deklaracija prava čoveka i
građanina (fr. La Déclaration
des drits de l'homme et du
citoyen) je jedan od
najosnovnijih
dokumenata Francuske
revolucije, koji određuje
pojedinačna i kolektivna prava
naroda prema državi. Usvojen je
od strane Ustavotvorne
skupštine (fr. Assemblée
Nationale Constituante) 26.
avgusta 1789. godine kao prvi
korak ka donošenju Ustava.

Principi deklaracije se zasnivaju na načelima prosvetiteljstva kao
što su individualizam, društveni ugovor Žan-Žaka Rusoa,
načelo podele vlasti barona Monteskjea. Takođe se zasniva
na američkoj Deklaraciji o nezavisnosti i Deklaraciji prava
Virdžinije, koji pak počivaju na engleskom Zakonu o
pravima od 1689. godine.

Slično američkoj Deklaraciji nezavisnosti, francuska Deklaracija
prava čoveka i građanina teži univerzalnom karakteru. Taj
univerzalni karakter se prepoznaje u činjenici da ova Deklaracija
pripisuje osnovna prava, ne samo francuskim građanima, već
svim ljudima bez izuzetka.
Deklaracija prava čoveka i građanina

Ova Deklaracija je u istorijskom pogledu dobila veliki značaj jer
su njena predmetna načela u datim okolnostima predstavljala
najviši domet revolucionarnih a istovremeno realno ostvarivih
težnji i stremljenja. Revolucionarni kontekst u kojem je
nastala, burna istorijska zbivanja, tragovi koje je ostavila u
Evropi u vidu ukidanja feudalne, apsolutističke monarhije, sve
je to skupa uzdizalo pravno – istorijsku vrednost ovog
dokumenta. Ona je predstavljala pogrebni čin starog
društvenog poretka.

Bavi se okolnostima koje su dovele do nezadovoljstva
postojećim poretkom stvari.

Ako se posmatra sam razvitak ideje ljudskih prava u liberalnim
ustavima Evrope prošlog veka, uticaj Deklaracije je očigledan.
Francuski pisci su razvili ideju , široko prihvaćenu u Evropi, da
svaki ustav kao osnovni akt zemlje čine dve vrste odredbi –
odredbe o organizaciji vlasti i odredbe o osnovnim pravima
građana – to i kao i da te dve vrste odredbi nisu iste važnosti.

Sva prava iz Deklaracije izvode se iz Osnovnih prava
čoveka, po Deklaraciji su ta osnovna prava prirodna,
neotuđiva, nezastariva i sveta.

Manje obraćanje pažnje na sudsku zaštitu u Deklaraciji
možda se može objasniti uticajem Monteskjeove ideje
da je u poređenju sa druge dve vlasti sudska vlast
nevidljiva i stvarno nikakva vlast (invisible et nulle)

Pojedina prava koja se ne pominju u Deklaraciji iz
1789. godine sadržana su u prvom odeljku Ustava iz
1791. godine kojim je zapravo izvršena revizija odnosno dopuna Deklaracije; npr. Deklaracija garantuje
samo slobodu savesti ali ne i veroispovesti dok Ustav
dopunjuje da je prvom slobodom obuhvaćena i druga

Utisak o individualističkom karakteru Deklaracije samo
je pojačan odsustvom socijalnih prava u njoj
Članovi
Član 1. Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i ravnopravni. Društvene
razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi.
Član 2. Cilj svakog političkog udruživanja je očuvanje prirodnih i
večitih prava čoveka. Ta prava su: sloboda, vlasništvo i otpor
ugnjetavanju.
Član 3.
Svaki suverenitet u suštini počiva na narodu. Nijedno telo,
nijedan pojedinac ne mogu sprovoditi vlast koja ne potiče iz
naroda.
Član 4.
Sloboda se sastoji u tome da svako može činiti ono što
nije na štetu drugima. Tako, izvršavanje prirodnih prava svakog
čoveka ima jedinu granicu u uživanju svih prava drugih pripadnika
društva; te granice mogu biti utvrđene samo zakonom.
Član 5.
društvo.
Zakon sme zabranjivati samo delovanja škodljiva za
Član 6.
Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju pravo lično
ili po svojim predstavnicima učestvovati u njegovom stvaranju.
On treba biti isti za sve, bilo da štiti ili da kažnjava. Budući da su
svi građani pred zakonom jednaki, svi imaju jednaka prava na
sve počasti, mesta i javne službe, prema svojim sposobnostima,
i bez drugih razlika osim onih što proizilaze iz njihovih vrlina i
njihove nadarenosti.
Član 7. Niko ne može biti optužen, uhapšen ili pritvoren osim u
slučajevima koje određuje zakon i na zakonom predviđen način.
Oni koji potiču, požuruju, izvršavaju ili čine da drugi izvršavaju
samovoljne odluke, moraju biti kažnjeni; ali svaki građanin
pozvan ili predan sudu na osnovi zakona treba se tome pokoriti,
a pružanje otpora tome je kažnjivo.
Član 8. Zakon sme ustanoviti samo
kazne tačne i očito potrebne i niko ne
može biti kažnjen osim po zakonu
ustanovljenom i objavljenom prije
počinjenog prestupa i legalno
primenjenom.
Član 9.
Svaki čovek smatra se
nedužnim sve dok nije proglašen
krivim. Ako je pritvor nužan, zakon
mora garantovati zaštitu njegove
ličnosti.
Član 10.
Niko ne može biti pozvan
na odgovornost zbog mišljenja, pa i
religioznoga, ukoliko njegovo
iskazivanje ne ometa javni red
utvrđen zakonom.
Član 11.
Slobodno iznošenje misli i mišljenja je jedno od
najdragocenijih prava čoveka; svaki građanin može govoriti,
pisati i štampati slobodno osim ako te slobode ne
zloupotrebljava u slučajevima utvrđenim zakonom.
Član 12.
Garancija prava čoveka i građanina zahteva javnu
silu: ta sila je dakle stvorena za boljitak svih, a ne za posebnu
korist onih kojima je poverena. . .
Član 13. Za održavanje javne sile i trošak uprave potreban je
javni opšti porez; on treba biti jednako raspoređen na sve
građane, vodeći računa o njihovim mogućnostima.
Član 14.
Svi građani imaju pravo ustanoviti, sami ili preko svojih
predstavnika, nužnost javnog doprinosa, slobodno nadzirati njegovu
primenu, te odrediti njegovu količinu, stopu, uterivanje i trajanje.
Član 15.
Društvo ima pravo od svakog javnog službenika tražiti
izveštaj o njegovom poslovanju.
Član 16.
Nijedno društvo u kojem obaveza prava i deobe vlasti nije
određena, nije Ustavno Društvo.
Član 17.
Vlasništvo je nepovredivo i sveto pravo i niko ga ne može
biti lišen osim u slučaju zakonom predviđene i očite javne nužde, uz
uslov pravedne i predviđene odštete
Literatura
 sr.wikipedia.org
 Poreklo
Deklaracije prava čoveka i
građanina, Georg Jelinek, 1919. godina, III
izdanje
 Pravni
značaj francuske Deklaracije o
pravima čoveka i građanina iz 1789.
godine, Naučni skup sa međunarodnim
učešćem Singerija 2009. godine, Emina
Huseinspahić

similar documents