četvrto predavanje

Report



Vrednovanje je postupak koji kao krajnji rezultat ima
mišljenje procenitelja o vrednosti kapitala
preduzeća koje predstavlja vlasnički interes jednog ili
više vlasnika.
Kapital preduzeća: akcijski, udeli društva sa
ograničenom odgovornošću, ulozi, državni, društveni,
zadružni, ostali kapital.
Vrednost preduzeća( buduća korist vlasnika od
posedovanja preduzeća) se ne može izmeriti sa 100%
sigurnošću jer:
preduzeća imaju različite karakteristike u pogledu
poslovanja i
- ciljevi vlasnika variraju od jednog do drugog
preduzeća.
To znači da se ne može koristiti samo jedna metoda ili
formula za vrednovanje bilo kog preduzeća, u svakoj
situaciji i za bilo koju svrhu.
Ekonomska nauka je zato razvila tri metode
vrednovanja koje se mogu koristiti u praksi:
-
1) Prinosna,
2) Tržišna i
3) Troškovna.
Procena vrednosti preduzeća( kapitala) se vrši:
 Kada se akcije preduzeća prvi put uključuju na listu
kotacije na finansijskoj berzi.Na osnovu procenjene
vrednosti kapitala i broja emitovanih akcija se utvrđuje
njihova nominalna vrednost.
 Kada se dva ili više preduzeća spajaju( pripajanjem
postojećem preduzeću ili spajanjem dva nezavisna
preduzeća).Na osnovu procenjene vrednosti svih
preduzeća koja se spajaju sačinjavanja se bilans
spajanja novog preduzeća).



Kada se deo postojećeg preduzeća odvaja u novo
preduzeće( vrši se procena kapitala postojećeg
preduzeća u čiji se bilans uključuje procenjena
vrednost, a potom se sačinjava bilans razdvajanja).
Kada se postojeće preduzeće deli na dva ili više
preduzeća( procenjuje se postojeće preduzeće, u bilans
se unosi procenjena vrednost i na osnovu nje se
sačinjava bilans razdvajanja).


Kada iz DOO, ortačkog ili komanditnog društva istupa
jedan od suvlasnika( procenjuje se vrednost pravnog
lica iz koga izlazi suvlasnik, procenjena vrednost se
uključuje u bilans i na osnovu toga se utvrđuje vrednost
kapitala odlazećeg suvlasnika i sačinjava bilans
razdvajanja ).
Kada se društveno ili državno preduzeće privatizuje(
procenjuje se vrednost preduzeća i ta vrednost je osnov
za zaključene ugovora o privatizaciji pri čemu se cena
koju plaća kupac za privatizovano preduzeće utvrđuje
na aukciji).


Kada se procena vrši zbog donošenja strateških
odluka( kada postoji dilema da li zadržati postojeće
preduzeće sa nepromenjenom delatnošću, prodati
preduzeće, menjati delatnost ili vršiti spajanje.
Procena kapitala je osnov za donošenje strateških
odluka menadžmenta o budućnosti preduzeća).

Međunarodni standardi vrednovanja predstavljaju
opšteprihvaćene principe vrednovanja. Osnovni
ciljevi MSV:
1) Olakšavanje međugraničnih transakcija i doprinos
sposobnosti rasta međunarodnih tržišta imovine kroz
promovisanje transparentnosti finansijskog
izveštavanja i pouzdanosti vrednovanja sprovedenih
u svrhu osiguravanja kredita i hipoteka, transakcija
prenosa vlasništva, poreskih pitanja i poravnanja u
sporovima.
2) Profesionalna odrednica za procenjivače širom sveta
omogućavajući im da odgovore na zahteve međunarodnog
tržišta imovine za pouzdanim vrednovanjem.
Međunarodni standardi vrednovanja imaju sledeću strukturu:
- Primena,
- Smernice za primenu i
- Komentari.
Principi i tehnike vrednovanja su obuhvaćeni Primenom(
Aplikacijama) i Smernicama za primenu.
Profesionalni procenitelj imovine je osoba koja
poseduje potrebne kvalifikacije, sposobnost i iskustvo
da proceni vrednost imovine za različite svrhe:
 uključujući i transakcije koje podrazumevaju prenos
vlasništva nad imovinom,
 imovinu posmatranu kao kolateral za osiguranje
hipoteka i kredita,
 imovinu koja je predmet spora ili nad kojom je u toku
proces poreskog poravnanja i
 imovinu koja se smatra kao fiksno sredstvo u
finansijskom izveštavanju.



Profesionalni procenitelj imovine može posedovati i
konkretna stručna znanja u vršenju vrednovanja i drugih
kategorija imovine, posla i finansijskih interesa.
Procenitelj može da ima ulogu nezavisnog procenitelja
ili ulogu savetnika koji učestvuje u vrednovanju na
strani prodavca ili na strani kupca.
Procenitelj bi trebalo da definiše svoju ulogu pre
početka angažmana.Njegova uloga mora da bude jasno
predočena klijentu i formalno potvrđena ugovorom ili
dokumentom koji se zove pismo o angažovanju.


U vrednovanju preduzeća, kao i kod revizije
finansijskih izveštaja, neophodno je obezbediti
nezavisnost i objektivnost procenitelja.
Procenitelj ne sme da podlegne bilo kakvim
pritiscima koji bi imali za posledicu neobjektivnu i
nerealnu procenu kapitala koja bi mogla da ugrozi
nečiji interes.

Prema Međunarodnim standardima za vrednovanje
nezavisnost i objektivnost procenitelja zahteva:
1)Objektivno interpretiranje podataka na razuman i precizan
način,
2) Mišljenje procenitelja ne bi smelo da bude dovedeno u
pitanje pod uticajem želja klijenata ili iznosa naknade za
vrednovanje,
3) Procena vrednosti se zasniva na nepristrasnom sudu
procenitelja ukoliko nema indikacija koje bi ukazivale na
suprotno.,
4).Procenitelji treba da vode računa ne samo o
objektivnosti prilikom sprovođenja postupka
vrednovanja nego o opštem utisku koji postoji o
njegovoj objektivnosti,
5) Procenitelj nema vlasnički ili finansijski interes
u preduzeću koje procenjuje( nezavisnost
procenitelja),
6)Naknada mora biti utvrđena u fiksnom iznosu
pre početka aranžmana i ne sme da zavisi od
rezultata vrednovanja.


Procenitelj može da ima ulogu savetnika koji pomaže
kupcu ili prodavcu tokom pregovaranja o vrednosti
preduzeća odnosno utvrđivanja intervala vrednosti
koji je za njih prihvatljiv( kupac nudi iznos koji je na
donjoj granici intervala, a prodavac želi da dobije iznos
koji je na gornjoj granici intervala).
Podrazumeva se da procenitelj mora da poseduje
odgovarajuće znanje i iskustvo da bi uspešno sproveo
postupak vrednovanja(kompetentnost procenitelja) i
mora da se stalno usavršava kroz pohađanje kurseva
koje organizuju institucije iz ove oblasti.



Procena vrednosti preduzeća je veoma složen proces
koji zahteva znanje iz različitih oblasti i mora da bude
nepristrasna i nezavisna.
Zato je potrebno obezbediti interdisciplinarni pristup
proceni( eksperte iz različitih profesija).
Kako bi se posao uspešno završio , neophodno je
ispoštovati odgovarajuće procedure koje se mogu
podeliti u tri faze:
1. Priprema za vrednovanje,
2. Priprema metoda za vrednovanje i
3. Priprema izveštaja o vrednovanju.
1.Priprema za vrednovanje- podrazumeva se:
1.1. Evaluacija potencijalnog angažmana na proceni
vrednosti kapitala i odlučivanje o njegovom prihvatanju i
obuhvata:
- predmet i svrhu procene,
- datum procene i rok za njen završetak,
- ulogu procenjivača,
- sukob interesa,
- osnovne podatke o preduzeću, delatnosti, grani,
finansijskoj situaciji i tržišnom položaju radi sagledavanja
svojih mogućnosti u pogledu ulaženja u ovaj posao.

1.2.Priprema detaljnog plana rada, utvrđivanje
potrebnog vremena za procenu i naknade za
procenjivača.To će omogućiti procenjivaču da:
- spovede planirane postupke na efikasan način i
odgovarajućim redosledom,
- ne propusti bilo koji od potrebnih koraka u pojedinim
postupcima,
- delegira izvođenje poslova drugim procenjivačima,
- nadgleda izvođenje planiranih postupaka,
- ocenjuje stepen izvršenosti planiranih aktivnosti i
- utvrdi iznos naknade za pružanje usluga.


1.3.Priprema ponude ili pisma o angažovanju i
prihvatanje klijenta.
Ova aktivnost obuhvata:
a) prikupljanje i analizu podataka o specifičnostima
angažmana i
b) prikupljanje podataka o preduzeću koje se
vrednuje kao i donošenje odluke o prihvatanju
angažmana od strane procenitelja.

2. Priprema metoda za vrednovanje
Ova metoda obuhvata:
1) Primenu odabrane metoda procene i
2) Donošenje zaključka o vrednosti kapitala na osnovu
rezultata dobijenih različitim metodama procene.
Faza počinje pripremom informacione osnove za
vrednovanje.
Podaci neophodni za primenu izabranih metoda moraju
biti relevantni i dostupni, a odnose se kako na
preduzeće koje se vrednuje tako i na slična preduzeća,
privrednu granu i na privredu u celini.


Posle obezbeđenja kvalitetne informacione osnove
primenjuju se odabrane metode vrednovanja.
Ukoliko u poslu procenjivanja učestvuju i manje
iskusni članovi tima, oni moraju pažljivo kontrolisani
od strane iskusnih procenitelja.
3. Priprema izveštaja o vrednovanju
 Ova faza sledi na kraju posla vrednovanja.
U njoj se sumiraju rezultati dobijeni primenom
izabranih metoda i formuliše zaključak o procenjenoj
vrednosti preduzeća koji se zasniva na
profesionalnom sudu procenitelja.
Ova faza obuhvata:
- pripremu preliminarne verzije izveštaja( nacrt),
- razmatranje preliminarne verzije izveštaja sa
klijentom,

-postupanje prema eventualnim primedbama klijenta,
-priprema finalne verzije izveštaja o proceni i
-sređivanje dokumentacije na osnovu koje je izveštaj
pripremljen.
Posebno je značajno da procenitelj, pre nego što
pristupi sastavljanju izveštaja o vrednovanju, izvrši
završnu proveru celokupnog postupka i da
identifikuje i otkloni eventualne nedostake koji bi
mogli uticati na modifikaciju zaključka o procenjenoj
vrednosti.



Vrednovanje preduzeća je postupak koji rezultira
davanjem mišljenja o vrednosti kapitala preduzeća.
Vrednost se zasniva na budućim koristima vlasnika
od posedovanja sredstva.
Usled postojanja rizika u pogledu poslovanja i
ostvarenja očekivane dobiti kao i različitih ciljeva koji
se postavljaju pred procenitelja, vrednost( kapital)
preduzeća se ne može sa sigurnošću izmeriti.




Ne postoji univerzalna formula niti metoda jednako
primenjiva za sva preduzeća i sve ciljeve
procenjivanja ( sve situacije) pa su zato razvijene
različite metode za procenu budućih koristi i za
vrednovanje preduzeća tako da su danas u teoriji i
praksi, kako je to i navedeno u prethodnim izlaganjima,
najpoznatiji i najzastupljeniji sledeći metodi
vrednovanja:
prinosni,
tržišni i
troškovni.


Postoje različite definicije vrednosti u literaturi iz
oblasti vrednovanja preduzeća.
To je posledica činjenice da je sam pojam vrednosti
neprecizan kao i okolnosti u kojima preduzeće
ostvaruje svoju misiju, ali se najčešće koriste sledeće
definicije vrednosti:







1. Fer tržišna vrednost
2. Fer vrednost
3. Investiciona vrednost
4. Unutrašnja ili suštinska vrednost
5. Vrednost kontinuiranog poslovanja
6. Likvidaciona vrednost
7. Knjigovodstvena vrednost



1. Fer tržišna vrednost( prava tržišna vrednost)
Ova vrednost predstavlja iznos za koji će imovina biti
razmenjena između kupca koji želi da je kupi i prodavca
koji želi da je proda, a da nijedan nije pod prinudom i da su
obojica upoznata sa činjenicama releventnim za razmenu.
Ovaj koncept vrednosti uzima u obzir ekonomske i tržišne
uslove na dan procene vrednosti pri čemu se očekuje da se
transakcija obavi po tržišnoj vrednosti na dan procene čija
je nominalna vrednost izražena u gotovini ili ekvivalentima
gotovine( koriste je sudovi, procenitelji i druge institucije).
2. Fer vrednost
 U računovodstvu se fer vrednost definiše kao iznos za koji
se neko sredstvo može kupiti ili prodati u transakciji koja
ne ne podrazumeva likvidaciju preduzeća.
 Isto važi i za iznos po kome se preuzimaju ili izmiruju
obaveze.
3. Investiciona vrednost
Predstavlja vrednost određenog sredstva ili preduzeća za
specifičnog vlasnika ili potencijalnog vlasnika.
Radi se o vrednosti investitora koja se bazira na
pojedinačnim investicionim potrebama i razlikuje se od fer
tžišne vrednosti koja nije lična i odvojena jer zavisi od
tržišnih prilika.







4. Unutrašnja ili suštinska vrednost
To je vrednost koja se zasniva na analizi i profesionalnom
sudu nezavisnog analitičara za hartije od vrednosti,
investicionog bankara ili finansijskog menadžera
odnosno njegovoj sposobnosti da uoči značajne
karakteristike za konkretnu investiciju.
5. Vrednost kontinuiranog poslovanja
Preduzeće se osniva da bi neprekidno poslovalo u
budućnosti.
Zato se ovaj pojam odnosi na vrednost koju preduzeće ima
jer kontinuirano posluje.
To je više premisa, pretpostavka o stanju preduzeća i
njegovom poslovanju nego posebna definicija vrednosti.
6. Likvidaciona vrednost
 Likvidaciona vrednost je po svojoj suštini antiteza
vrednosti preduzeća na bazi uspešnosti.Likvidaciona
vrednost označava neto iznos koji vlasnik može realizovati
ako je poslovanje preduzeća privedeno kraju i njegova
aktiva rasprodata u delovima.
 Za likvidacionu vrednost je karakteristična jedna od
sledećih premisa:
1)Redovna likvidacija( dovoljno dug rok u kome se imovina
rasprodaje po tržišnim cenama) i
2) Forsirana likvidacija u kojoj se imovina rasprodaje po
cenama nižim od tržišnih).

7. Knjigovodstvena vrednost
 Knjigovodstvena vrednost se utvrđuje na osnovu bilansa
stanja te je čini razlika između aktive umanjene za iznos
gubitka preko visine sopstvenog kapitala i obaveza pri
čemu se sa obavezama izjednačavaju rezervisanja i PVR.
 Međutim, ovde treba biti oprezan kod izračunavanja
vrednosti usled latentnih rezervi i skrivenih gubitaka.
 Značenja knjigovodstvene vrednosti:
- za određena sredstva predstavlja nabavnu vrednost
umanjenu za amortizaciju i
- za preduzeće predstavlja akcionarski kapital prikazan u
bilansu stanja.


Principi vrednovanja:
◦ 1. Vrednost preduzeća jednaka je sadašnjoj vrednosti budućih
koristi od vlasništva,
◦ 2. Vrednost nije uvek samo jedan broj i
◦ 3. Vrednost se zasniva na specifičnom vremenskom trenutku ili
datumu vrednovanja

Primena ovih principa podrazumeva definisanje
predmeta vrednovanja (akcionarski ili sopstveni
kapital) i definisanje budućih koristi ( neto novčani
tok, dividenda) od vlasništva nad preduzećem.





1. Vrednost preduzeća jednaka je sadašnjoj vrednosti
budućih koristi od vlasništva
Ovo predstavlja osnovni princip vrednovanja preduzeća.
Na ovom principu svoje odluke zasnivaju i kupac i prodavac.
Kupac će kupiti preduzeće samo ako je sadašnja vrednost
očekivanih koristi od vlasništva najmanje jednaka kupovnoj
ceni.
Racionalan prodavac, sa druge strane, neće prodati preduzeće
ako je sadašnja vrednost očekivanih koristi veća od prodajne
cene.




2. Vrednost nije uvek samo jedan broj
U postupku vrednovanja procenitelj mora da se u znatnoj meri
oslanja na svoj profesionalni sud jer nije moguće sa sigurnošću i
sasvim precizno utvrditi koliko će vlasnik preduzeća imati koristi
od vlasništva.
Vrednost preduzeća zavisi od individualne procene rizika jer
kupci mogu zahtevati različite stope prinosa zasnovane na
njihovoj poroceni rizika koje će preuzeti kao vlasnici
preduzeća.
Procenitelj zato mora da dođe do zaključka o procenjenoj
vrednosti koja će najverovatnije biti prihvatljiva i kupcu i
prodavcu.




3. Vrednost se zasniva na specifičnom vremenskom trenutku
ili datumu vrednovanja
Prinos koji zahteva kupac, odnosno buduća korist od vlasništva,
obično se ocenjuju u određenom vremenskom trenutku.
Vredovanje preduzeća se zato zasniva na podacima koji se
odnose na određeni datum procene.
Prilkom definisanja predmeta vrednovanja procenitelj bi trebalo
da utvrdi vlasnički interes koji se vrednuje.
Ukoliko se vrednuje akcionarski ( sopstveni) kapital onda je
potrebno utvrditi da li se vrednuje većinski ili manjinski interes.
Ako se vrednuje većinski interes procenitelj bi trebalo
da precizira koja vrsta kontrolnog interesa je
predmet vrednovanja.
Ako se vrednuje ukupan investirani kapital, onda se
pored akcionarskog kapitala vrednuju i dugovi
preduzeća.
Buduće koristi od vlasništva se, u metodologiji
vrednovanja, najčešće predstavljaju neto novčanim
tokovima koje dobija vlasnik iz poslovanja
preduzeća, a njih čine dividende i druge vrste
primanja.

Pristupi vrednovanju:
1. Prinosni pristup
2. Tržišni pristup
3. Troškovni pristup

Metode za vrednovanje preduzeća:
1. Metode koje koriste prinosni pristup (diskontovanih budućih
prinosa i kapitalizovanih prinosa)
2. Metode koje koriste tržišni pristup (cena/dobit; cena/dividenda;
cena/bruto novčani tok; cena/knjigovodstvena vrednost;
cena/prihodi; cena/vrednost neto imovine)
3. Metode koje koriste troškovni pristup (vrednost neto imovine,
likvidaciona vrednost, višak dobiti).






1. Prinosni pristup
Ovaj pristup u najvećoj meri odražava osnovni princip
vrednovanja koji glasi:vrednost preduzeća jednaka je
sadašnjoj vrednosti budućih koristi od vlasništva.
Reč “ prinos” označava korist koja će pripasti vlasniku.
Pod korišću se najčešće podrazumeva neto novčani tok ili
dobitak.
Prema ovom pristupu vrednuju se buduće koristi od
vlasništva tako što se svode na sadašnju vrednost pomoću
diskontne stope.
Diskontna stopa obuhvata sve rizike koji se povezuju sa
stvaranjem koristi od vlasništva.



Metode vrednovanja kod prinosnog pristupa:
1.1.Metode diskontovanja budućih prinosa:
- Diskontovani neto novčani tok i
- Diskontovana dobit
1.2.Metoda kapitalizovanih prinosa:
- Kapitalizovani neto novčani tok,
- Kapitalizovana dobit i
- Kapitalizovani bruto novčani tok.

1.1.Metode diskontovanja budućih prinosa
Primenjuju se kada se prinosi mogu mogu
projektovati relativno pouzdano i kada se može
očekivati da će se oni značajnije razlikovati od
postojećih usled promena u poslovanju ili očekivanih
promena u okruženju preduzeća.
Budući prinosi se projektuju do trenutka u kome
dostižu stabilan nivo.
Posle toga se utvrđuje terminalna ili rezidualna
vrednost preduzeća na osnovu projektovanog
novčanog toka ili dobiti.
Na kraju se projektovani prinosi i rezidualna vrednost
diskontuju odnosno svode na sadašnju vrednost radi
utvrđivanja vrednosti preduzeća.



1.2.Metode kapitalizovanih prinosa
Primenjuju se u situacijama kada se poslovanje
preduzeća neće značajnije menjati u odnosu na
tekuće poslovanje ili kada se očekuje da će budući
prinosi rasti po stopi koja se može predvideti.
Vrednost preduzeća se izračunava na sledeći
način:TEKUĆI PRINOS/STOPA
KAPITALIZACIJE.



Diskontna stopa se koristi za svođenje budućih prinosa
na sadašnju vrednost.
Diskontna stopa predstavlja stopu povraćaja na
sredstva koja bi uložio potencijalni investitor u
kupovinu povraćaja imajući u vidu rizik takvog
ulaganja.
Stopa kapitalizacije se koristi za pretvaranje očekivanih
koristi u vrednost preduzeća prema formuli:
VREDNOST PREDUZEĆA=OČEKIVANI PRINOSI X
STOPA KAPITALIZACIJE.
Očekivani prinosi se mogu iskazati kao neto novčani tok
ili kao dobit preduzeća.

Metode diskontovanih budućih prinosa:
- metoda diskontovanja neto novčanog toka i
- metoda diskontovane dobiti.
Metode kapitalizovanih prinosa:
- metoda kapitalizovanog neto novčanog toka,
- metoda kapitalizovane dobiti i
- metoda kapitalizovanog bruto novčanog toka.





2. Tržišni pristup
Prema ovom pristupu pretpostavlja se da vrednost može
biti procenjena na analizi skorije prodaje slične imovine.
Pristup se zasniva na analizi uporedivih preduzeća ili
uporedivih transakcija u kojima su predmet kupoprodaje
bila preduzeća slična preduzeću koje se vrednuje.
Ta uporediva preduzeća su javna preduzeća čijim se
akcijama trguje na berzi.
Uporediva preduzeća mogu biti i privatna preduzeća ako se
o njima raspolaže relevantnim podacima.

Metode vrednovanja kod tržišnog pristupa:
2.1.Metode zasnovane na multiplikatorima vrednosti
Multiplikatori vrednosti se izračunavaju na osnovu
podataka o uporedivim preduzećima.
Koriste se za izračunavanje vrednosti preduzeća ili
vlasničkog interesa.
Slični su stopama kapiztalizacije.
Najčešće korišćeni multiplikatori vrednosti su:
Cena/ Dobit
 Cena/Dividende
 Cena/Bruto novčani tok
 Cena/Knjigovodstvena vrednost
 Cena/Prihodi
 Cena/Vrednost neto imovine.
Multiplikatori vrednosti se izračunavaju na osnovu
podataka o uporedivim preduzećima na sledeći način:

- Identifikovanje uporedivih preduzeća,
-Izračunavanje multiplikatora vrednosti i
-Primena multiplikatora vrednosti na odgovarajući(
izabrani) tok koristi( na primer dobit x multiplikator).
Veoma je bitno da se izabrani tok koristi( na primer
dobit) računa na isti način iz perioda u period i to
kako za preduzeće koje se vrednuje tako i za uporediva
preduzeća.
Usled razlika u veličini preduzeća, očekivanom rastu i
finansijskom riziku u praksi je teško identifikovati
dovoljno uporediva preduzeća, pa se multiplikatori
vrednosti moraju korigovati.
Ponekad se koriste i multiplikatori diskrecione dobiti(
kupac kupuje preduzeće a istovremeno i svoje
zaposlenje).
Diskreciona dobit je dobit pre oporezivanja
+kompenzacija koju vlasnik dobija zato što je
zaposlen u preduzeću).
Kako se ovde dobija vrednost preduzeća?


Vrednost preduzeća=diskreciona dobit x
multiplikator vrednosti.
Kako bi se utvrdila, na primer, vrednost preduzeća koje
se bavi osiguranjem:
Iznos prihoda od polisa osiguranja za godinu ili dve
dana +tržišna vrednost materijalne imovine.

3. Troškovni pristup

Prema ovom pristupu vrednost preduzeća čine troškovi
reprodukcije ili troškovi zamene određene imovine
umanjeni za amortizaciju.
Ovaj pristup se koristi za imovinu koja se ne
razmenjuje na aktivnom tržištu, naročito prilikom
vrednovanja preduzeća koja imaju značajnu imovinu,
a nemaju nematerijalnu imovinu.
Koristi se i za procenu individualnih komponenti
nekog preduzeća odnosno pojedine stavke imovine.


Metode vrednovanja kod troškovnog pristupa:
3.1.Metode zasnovane na vrednosti imovine odnosno
na troškovima za njeno pribavljanje
Po ovoj metodi preduzeće se vrednuje na osnovu
vrednosti imovine kojom raspolaže.
Primena zahteva da se računovodstvena vrednost
svih sredstava i obaveza preduzeća svede na fer
tržišnu ili na likvidacionu vrednost.
U metodologiji vrednovanja postoje tri metode koje se
zasnivaju na vrednosti imovine:
- metod neto imovine,
- metod likvidacione vrednosti i
- metod “viška dobiti”.
3.1.1.Metod neto imovine-koristi se na preduzeća koja
nije moguće vrednovati drugim
metodama.Podrazumeva kontinuitet poslovanja.
Postupak procene:računovodstvena vrednost
sredstava i obaveza se svodi na procenjenu, najčešće
fer tržišnu vrednost.

3.1.2. Metod likvidacione vrednosti- koristi se na
preduzeća koja su u postupku likvidacije, kao način za
ostvarenje vrednosti preduzeća.
Postupak procene:izračunavanje vrednosti
unovčenja prodajom imovine preduzeća radi
isplate obaveza.
Postoje dve opcije likvidacije:forsirana( nepovoljna
okolnost) i redovna ( povoljnija okolnost)

3.1.3.Metod “viška dobiti”- najčešće se koristi za
vrednovanje malih preduzeća ili profesionalnih
praksi:advokatske kancelarije, lekarske ordinacije i sl.
Postupak vrednovanja:prvo se izračunava stopa prinosa na
materijalnu imovinu preduzeća( normalna ili fer stopa),
zatim se izračunava “ višak dobiti”( razlika između neto
dobiti preduzeća i normalnog ili fer prinosa na njegovu
materijalnu imovinu).
“ Višak dobiti” se zatim kapitalizuje stopom
kapitalizacije za nematerijalnu imovinu pa se tako
dobije vrednost nematerijalne imovine preduzeća.
Konačno, vrednost preduzeća se dobija na sledeći
način:
Vrednost nematerijalne imovine
+ Vrednost materijalne imovine( utvrđene metodom
neto imovine).
Izbor metoda vrednovanja predstavlja postupak u
kome procenitelj ispituje adekvatnost pojednih
metoda za konkretno preduzeće.
 U te svrhe se koristi:
- informaciona osnova koja obuhvata podatke o
specifičnosti angažmana o vrednovanju preduzeća ,
- podatke o tom preduzeću,
- podatke o privrednoj grani,
- podatke o uporedivim preduzećima.

Pristup( prinosni, tržišni ili troškovni) i izbor metoda
vrednovanja je stvar profesionalnog suda
procenitelja na osnovu prethodnih podataka.
Zato podaci moraju biti relevantni da bi i izbor bio
relevantan.
Što su izabrane metode prikladnije za vrednovanje
određenog preduzeća i krajnji rezultat će biti bliži
tržišnoj vrednosti preduzeća.



Ne postoje univerzalna i precizna pravila koja bi
mogla biti korišćena kod izbora metoda za vrednovanje
preduzeća već je izbor prepušten profesionalnom sudu
procenitelja.
Razne profesionalne asocijacije procenitelja daju
uputstva koja se odnose na različite aspekte procene
vrednosti preduzeća.
Na primer USPAP( Uniform Standards of Professional
Appraisal Practice).
Procenitelj u svakom aranžmanu bira obično između
dva ili više metoda imajući u vidu niz faktora koji
utiču na izbor.
 Koraci su najčešće sledeći:
1. Analiza angažmana,
2.Analiza privredne grane i preduzeća koje se vrednuje,
3. Odlučivanje da li primeniti prinosnu ili troškovnu
metodu,
4 . Analiza podataka o uporedivim preduzećima koji su
potrebni za primenu tržišnih metoda,

5. Izbor jednog od prinosnih metoda ako se procenitelj
odlučio da ovaj metod koristi i
6. Izbor jednog od troškovnih metoda ako se procenitelj
odlučio da ovaj metod koristi.

1. Analiza angažmana,
Svaki angažman procenitelja na vrednovanju
preduzeća ima svoje specifične zahteve.
neki od tih zahteva mogu biti:
1.1.Vlasnici imaju nameru da prodaju preduzeće i žele
da imaju indikaciju o njegovoj vrednosti( vrednost
ukupno investiranog ili samo sopstvenog kapitala).
Ovde bi procenitelj trebao da izabere jednu od
prinosnih metoda( najbolje DNT-diskontovani novčani
tok).
1.2.Zakonski zahtevi u vezi sa vrednovanjem preduzeća.
U pitanju je najčešće rešavanje sudskih sporova i procenitelj u
takvim situacijama mora da primeni metode koje su propisane.
U mnogim zemljama su državne institucije propisale metode
vrednovanja koje se moraju koristiti u određene svrhe.
1.3.Tip vlasničkog interesa( većinski ili manjinski) koji se
vrednuje –vlasnika interesuje koliko vredi ono što njemu pripada.
1.4.Raspoloživost podataka relevantnih za vrednovanje.Tada se
primenjuju alternativne metode( nema, recimo, relevantnih
podataka o uporedivim preduzećima ili dobiti ili novčanom
toku).

2.Analiza privredne grane i preduzeća koje se
vrednuje
Procenitelj mora da sakupi dovoljno relevantnih
informacija kako o preduzeću koje vrednuje tako i o
grani kojoj ono pripada a naročito o:
- broju postojećih i potencijalnih konkurenata,
- uslova po kojima se ulazi u tu granu,
- stepenu finansijskog rizika ili zaduženosti preduzeća,
-profitabilnosti, rastu i razvoju,
- dužini proizvodnog ciklusa,
- predvidivosti toka budućih prinosa itd.

3. Odlučivanje da li primeniti prinosnu ili troškovnu
metodu
Ukoliko nema zakonskih ili regulatornih zahteva u pogledu
primene određene vrste metoda odluku da li primeniti jedan ili
drugi metod donosi procenitelj imajući u vidu sledeće:
- ako se budući prinosi mogu predvideti relativno pouzdano, ako
postoji baza kupaca i ako su proizvodi i usluge tržišno atraktivni
tada će primeniti neku od prinosnih metoda,
- ako preduzeće nije ostvarilo prinos u prošlosti, ako poslovanje
zavisi od konkurentnosti ponude njegovih proizvoda ili usluga i
ako nema nematerijalnu imovinu, biće naklonjeniji troškovnoj
metodi.
Često se istovremeno koriste obe metode tako da troškovna
služi za procenu najniže vrednosti preduzeća.

4 . Analiza podataka o uporedivim preduzećima koji su
potrebni za primenu tržišnih metoda
Postoje dva uslova da bi preduzeće moglo biti vrednovano tržišnom
metodom:
- da se ono može vrednovati prinosnom metodom i
- da su raspoloživi relevantni podaci o sličnim preduzećima koji
ukazuju na njegovu indikativnu vrednost.
Uporediva preduzeća mogu biti javna ( njihovim akcijama se
trguje na berzi) i privatna ( ukolko su bila predmet kupoprodajnih
ugovora).
Proceniteljima su danas na raspolaganju različite baze podataka o
uporedivim preduzećima i pre nego što započnu angažman na
vrednovanju.

5. Izbor jednog od prinosnih metoda ako se procenitelj
odlučio da ovaj metod koristi
Metode diskontovanih budućih prinosa koriste se u
vrednovanju ukoliko se relativno pouzdano mogu oceniti
ili projektovati prinosi u narednom periodu i ako se
očekujee da se oni značajno razlikuju od prinosa u
tekućem poslovanju.
Ukoliko se ne očekuju značajnije promene u budućem
poslovanju onda se umesto diskontovanih budućih prinosa
primenjuju metode kapitalizovanih prinosa. Ili tržišne
metode u kojima se koriste multiplikatori vrednosti.

Mogući tokovi koristi koje pri izboru jedne od
prinosnih metoda stoje procenitelju na raspolaganju su.
- neto novčani tok,
- dobit,
- dividende i
- prihod.
Da bi tok koristi bio pogodan za primenu moraju da
budu ispunjeni sledeći uslovi:
1) Da odražava ekonomske koristi od vlasništva-u
primeni metoda u kojima se koristi neto novčani tok
ili dobit bitna pretpostavka je da se ekonomske
koristi vlasnika preduzeća mogu kvantifikovati.
2) Da može biti projektovan relativno pouzdano-ako
o toku koristi ne postoje dovoljno puzdani podaci(
novčeni tok ili dobit se ne mogu oceniti ili
projektovati), procenitelj neće moći da vrednuje
preduzeće.
3) Da se može porediti sa tržišnim podacima-trebalo bi
da postoji mogućnost da se tok koristi koga procenitelj
izabere dovede u vezu sa tržišnim stopama prinosa i
multiplikatorima vrednosti( na primer ako je to prihod
onda bi procenitelj trebao da dovede u vezu odnos
između kapitala i prihoda koji važi za uporediva
preduzeća sa prihodom preduzeća koje se
vrednuje).
4) Da nije negativan ili minimalno pozitivan-prinosne
metode ne mogu biti primenjene u vrednovanju ako je
projektovani tok( novčani tok ili dobit) negativan ili
minimalno pozitivan, a to važi i za preduzeće koje se
vrednuje i za uporediva preduzeća.
Ako se ovo ne odnosi na prihod procenitelj bi mogao
da koristi tržišni metod( multiplikator
vrednosti:kapital/prihod).
6.Izbor jednog od troškovnih metoda ako se procenitelj
odlučio da ovaj metod koristi
Ukoliko procenitelj odluči da koristi troškovne metode,
onda bi u trebalo da oceni:
- da li je verovatno da će preduzeće nastaviti poslovanje u
narednom periodu i
- da li se, sasvim grubo, može proceniti da preduzeće vredi
više ako nastavi poslovanje nego što bi vredelo kada bi bilo
likvidirano.
U prvom slučaju bi primenio metod neto imovine, a u
drugom metod likvidacione vrednosti.
1.Faktori koji utiču na izbor prinosnih metoda
Najčešće korišćeni prinosni metod je metod diskontovanog
novčanog toka(DNT).
Osnovni uslovi za njegovu primenu su:
1) Da potencijal koji ima preduzeće u stvaranju dobiti ili
novčanog toka značajno doprinosi njegovoj vrednosti i
2) Da se budući neto novčani tokovi mogu oceniti ili projektovati
relativno pouzdano.
Dopunski uslovi:
1) Da će se budući novčani tokovi značajno razlikovati od
tekućeg novčanog toka i
2) Da se ne očekuje negativan neto novčani tok u roku u kome
se projektuje,
3) Da preduzeća ima nematerijalnu imovinu čija je
vrednost značajna i
4) Da je dobit bolji indikator vrednosti od neto
novčanog toka.
Mala preduzeća mogu biti vrednovana metodom “ viška
dobiti”-kombinacijom metode neto sredstava( za
vrednovanje materijalne imovine) i metode
kapitalizovane dobiti( za vrednovanje nematerijalne
imovine).
Zbir vrednosti tako dobijene materijalne i nematerijalne
imovine čini vrednost preduzeća.
2.Faktori koj utiču na izbor tržišnih metoda
Opšti uslovi koji važe samo za tržišne metode:
1) Postojanje adekvatnog broja uporedivih preduzeća i
2) Adekvatne baze podataka o tim preduzećima.
3.Faktori koj utiču na izbor toškovnih metoda
Troškovne metode su:
- metod neto sredstava i
- metod likvidacione vrednosti
Osnovni faktori koji opredeljuju primenu metoda neto
sredstava:
1) Da preduzeće poseduje značajnu materijalnu imovinu, a
da istovremeno ne poseduje značajnu nematerijalnu
imovinu i
2) Da će preduzeće nastaviti poslovanje u budućnosti.
Dopunski uslovi:
1) Da u ceni proizvoda i usluga rad ne predstavlja značajniju
komponentu,
2) Da se vrednuje većinski interes u preduzeću,
3)Da preduzeće nema stalnu bazu kupaca već se prihodi
ostvaruju na tenderima ili licitacijama i
4) Da je preduzeće tek osnovano.


Primarni uslov za primenu likvidacione vrednosti je
da se preduzeće nalazi u lkvidaciji ili neposredno pred
likvidacijom i sasvim je izvesno da neće nastaviti
poslovanje.
Osim toga, bitan je uslov da su tekući i projektovani
neto novčani tokovi iz poslovanja vrlo mali i da bi
vrednost preduzeća zasnovana na takvim novčanim
tokovima bila znatno manja od vrednosti njegovih neto
sredstava.

Aktivnosti koje prethode vrednovanju i od kojih zavisi
uspešno vrednovanje preduzeća su:
1.Donošenje odluke o prihvatanju angažmana,
2.Priprema programa rada i potpisivanje pisma o
angažovanju i
3. Priprema informacione osnove za vrednovanje.
1.Donošenje odluke o prihvatanju angažmana
Ova aktivnost obuhvata:
1) Prikupljanje i analizu podataka o specifičnostima
angažmana:
- svrha procene,
- vrsta vlasničkog interesa koji se vrednuje,
- datum vrednovanja,
- rok završetka vrednovanja,
- ulogu procenitelja i
- način prezentovanja rezultata.
U ovoj fazi je bitno da procenitelj uvidi da li postoji
konflikt interesa i da li je zadatak koji treba izvršiti jasan i
nedvosmislen.

Podaci o preduzeću koje se vrednuje su veoma važni,
mogu se svrstati u sledeće grupe i odnose se na sledeće
karakteristike:
- poslovanje( lokacija, učešće na tržištu, ukupan prihod,
glavni kupci i dobavljači, proces proizvodnje proizvoda
ili usluga),
- organizacija i upravljanje( glavni vlasnici i menadžeri,
organizaciona struktura, pravni status),
- delatnost( proizvodi ili usluge, konkurencija, rast,
specifična računovodstvena praksa),
- finansijski izveštaji i poreski bilansi( rentabilnost,
finansijsko stanje,najvažnija imovina, obaveze, prihodi,
rashodi, neuobičajene stavke) i
- poslovni planovi( ciljevi, strategija, projekcije rezultata
poslovanja).
Procenitelj mora da proceni da li može u preduzeću da
obezbedi dovoljno podataka za projektovanje dobiti ili neto
novčanog toka, da li je potrebno angažovanje eksperta za
procenu imovine, da li će stručne službe želeti da sarađuju u
pripremi informacione osnove.
Mnoge faktore nije moguće objektivno i racionalno
objasniti pa o njima procenitelj mora dati svoj profesionalni
sud.
2.Priprema programa rada i potpisivanje pisma o
angažovanju
Program rada predstavlja listu aktivnosti koje bi procenitelj
trebalo da sprovede tokom angažmana na vrednovanju.
Program treba da omogući i pomogne procenitelju da:
- sprovede postupke vrednovanja na efikasan način,
- ne propusti neki od važnih koraka,
- delegira poslove na članove tima,
- nadgleda odvijanje aktivnosti,
- utvrdi kolika bi trebalo da bude naknada za vrednovanje i
da meri napredak u realizaciji angažmana.
U pripremi programa postoje tri mogućnosti:
1) Da se program priprema posebno za svaki angažman
na vrednovanju( omogućava maksimalnu fleksibilnost i
prilagođavanje angažmana specifičnostima zahteva
procene).
2) Priprema standardizovanog programa koji se ne
menja od jednog do drugog angažmana( prednost: ne
mora da se pravi poseban program za svaki angažman)
i
3) Priprema fleksibilnog standardizovanog
programa( kompromis između prve dve opcije).

Potpisivanje pisma o angažovanju od strane preduzeća
je bitno za procenitelja jer on time dobija potvrdu da je
uprava razumela sve aspekte angažmana o
vrednovanju.
Pismo sadrži najčešće:
- svrhu i datum vrednovanja,
- definiciju vrednosti,
- vlasnički interes koji se vrednuje,
- rok za završetak angažmana,
- naknadu koju će dobiti procenitelj itd.
3.Priprema informacione osnove za vrednovanje
U svakom angažmanu su procenitelju potrebni podaci o
preduzeću koje se vrednuje kso i podaci o drugim sličnim
preduzećima, o privrednoj grani i o privredi u celini.
1) Podaci o preduzeću koje se vrednuje sadrže
- finansijske podatke koji su sadržani u finansijskim
izveštajima i niz drugih podataka iz računovodsvenih
evidencija i evidencija o pojedinim kategorijama bilansa
stanja i bilansa uspeha.
Posle pribavljanja potrebno je da se podaci analiziraju, da
se konstatuje da li su kompletni i da li su sačinjeni u skladu
sa MRS/MSFI.
- podaci o proizvodno-tehničkim, komercijalnim i
pravnim aspektima poslovanja.
Pored podataka, potrebno je da procentelj organizuje
intrvjue, sa predstavnicima preduzeća i da prikupi one
podatke kojih nema u dokumentaciji, a značajan izvor
potaka su internet prezentacije i druge baze podataka.
Analiza podataka bi trebalo da obuhvati:
- finansijsko stanje,
- analizu rentabilnosti,
- analizu trendova rasta,
- konkurentsku poziciju,
- ciljeve i planove poslovanja,
- kvalitet menadžmenta i
- organizaciju.
2) Podaci o privredi, privrednoj grani i tržištu
Podaci se prikupljaju iz sledećih izvora:
- nacionalna statistika,
- baze podataka o poslovanju pojedinh privrednih
oblasti, grana i grupacija,
- baze podataka o poslovanju sličnih preduzeća.
Ovi su podaci bitni procenitelju da bi saznao u kakvom
okruženju posluje preduzeće i podataka o uporedivim
preduzećima koji se koriste u primeni pojedinih metoda
vrednovanja.
Mnogi podaci se ne mogu neposredno( direktno)
koristiti već je potrebna njihova korekcija i
normalizacija radi stvaranja konzistentne osnove za
vrednovanje( eliminisanje na primer vanrednih
događaja u poslovanju).





U osnovi tržišnih mrtoda je premisa da se vrednost bilo kog
sredstva može definisati kao novčani iznos za koji bi ono
moglo biti prodato.
Vrednost se ne odnosi samo na sredstvo koje se prodaje već
i na sva slična sredstva.
Metode tržišne procene daju direktnu indikaciju o vrednosti
kapitala preduzeća koja je zasnovana na podacima sa
tržišta, pa se zato nazivaju tržišne metode.
Zasnivaju se na podacima o sličnim ili uporedivim
preduzećima

U primeni tržišnih metoda potrebno je:
1) Pribaviti podatke o poslovanju sličnih preduzeća(
pribavljaju se sa tržišta kapitala ili iz baza podataka o
transakcijama u kojima su predmet kupoprodaje bila slična
preduzeća).
2) Izračunati različite multiplikatore vrednosti za slična ili
uporediva preduzeća( na primer:Cena kapitala/Dobit je
multiplikator koji se najčešće koristi) i
3) Primeniti multiplikatore na preduzeće koje se vrednuje uz
neophodne korekcije.

Na primer:prosečan multilikator Cena kapitala/Dobit
za uporediva preduzeća je 8,4.
To znači da se kapital u proseku, kada se posmatraju
sva uporediva preduzeća, prodaje za iznos koji je 8,4
puta veći od dobiti.
Iz ovoga sledi da je vrednost kapitala preduzeća koje se
vrednuje jednaka iznosu koji se dobije kada se njegova
dobit pomnoži sa 8,4( podrazumeva se da su
karakteristike tog preduzeća vrlo slične
karakteristikama prosečnog preduzeća).

Uslovi za primenu tržišnih metoda:
1)Preduzeće koje se vrednuje treba da bude slično sa drugim
preduzećem čijim se akcijama trguje na berzi i o čijem
poslovanju se mogu pribaviti podaci relevantni za
vrednovanje.
2) Preduzeće bi trebalo da bude relativno veliko, jer su velika
preduzeća sličnija uporedivim javnim preduzećima.
3)Ova metoda se ne preporučuje za mala preduzeća jer
zahteva puno vremena, a pribavljanje podataka može puno
da košta.
Pri tome se mogu javiti različiti problemi:
- Identifikovanje uporedivih preduzeća
-Pribavljanje dovoljne količine podataka
-Korigovanje multiplikatora vrednosti radi dobijanja
multiplikatora vrednosti za preduzeće koje se vrednuje.
Ovi problemi se mogu rešiti korišćenjem što većeg i što
reprezentativnijh uzoraka sličnih preduzeća.

Postupak za primenu tržišnih metoda:
1)Korigovanje i normalizovanje finansijskih
preduzeća koje se vrednuje
2). Identifikovanje uporedivih preduzeća
3).Korigovanje i normalizovanje finansijskih
uporedivih preduzeća
4). Izbor multiplikatora vrednosti
5). Primena multiplikatora vrednosti.
izveštaja
izveštaja

1).Korigovanje i normalizovanje finansijskih izveštaja
preduzeća koje se vrednuje
Finansijski izveštaji koji se odnose na ranije obračunske
periode moraju biti korigovani i normalizovani da bi mogli
biti korišćeni u postupku vrednovanja.
To zanači sprovesti sledeće aktivnosti:
- korekcija izveštaja u skladu sa zahtevima MRS/MSFI,
- korekcija izveštaja za iznos sredstava van funkcije,
- normalizacija izveštaja ukolko ima neuobičajenih iznosa(
na primer troškovi zbog nekih neuobičajenih i vanrednih
događaja).

2)Identifikovanje uporedivih preduzeća
Prva aktivnost: identifikovati izvor podataka o preduzećima iz
grane ili oblasti kojoj pripada preduzeće.Izvori moraju biti
pouzdani i jevtini( mali troškovi pribavljanja).
Druga aktivnost:sastavljanje šire liste uporedivih preduzeća(
identifkuju se slična preduzeća).
Treća aktivnost: šira lista se sužava-biraju se samo ona koja su
najsličnija( sličnost delatnosti, veličina preduzeća, rezultati
poslovanja, finansijski rizik, način upravljanja, organizaciona
struktura itd).
Odluka o najsličnijem preduzeću je prepuštena profesionalnom
sudu procenjivača.

3).Korigovanje i normalizovanje finansijskih
izveštaja uporedivih preduzeća
Postupak obuhvata korekcije radi usklađivanja
izveštaja uporedivog preduzeća sa MRS/MSFI i
normalizaciju pojedinih bilansnih pozicija, eliminišu se
nekonzistentnosti između preduzeća koje se vrednuje
i uporedivih preduzeća.
4). Izbor multiplikatora vrednosti
U ovom koraku se izračunavaju odgovarajući
multiplikatori vrednosti.
Postupak obnuhvata:
-određivanje odgovarajuće cene akcije za svako
uporedivo preduzeće( brojilac kod izračunavanja
multiplikatora) i
- određivanje mere operativnog rezultata( dobit, novčani
tok) za savko uporedivo preduzeće koja predstavlja
imenilac prilkom izračunavanja multiplikatora.
Multiplikatori za određeni period su:
Cena/ Dobit
Cena/Dividende
Cena/Bruto novčani tok
Cena/ Neto novčani tok
Cena / Prihod
Multiplikatori za određeni dan su:
Cena/Knjigovodstvena vrednost i
Cena/ Vrednost neto imovine.

5). Primena multiplikatora vrednosti
U ovom poslednjem koraku vrednost preduzeća se
procenuje na osnovu jednog ili više odabranih
multiplikatora.
Pre nego što se izračuna procenjena vrednost preduzeća
pomoću multiplikatoraCena/ Dobit( najčešće se koristi
u praksi) treba izvršiti korigovanje tog multiplikatora
na sledeći način:
1) Poredi se preduzeće koje se vrednuje sa uporedivim
preduzećima( likvidnoast, obrt sredstava, zaduženost,
profitabilnost, rast itd.),
2) Konstatuje se po kojim pokazateljima je preduzeće
uspešnije od uporedivih preduzeća, a po kojim je manje
uspešno i
3) Ukoliko je preduzće koje se vrednuje prema većini
pokazatelja uspešnije od uporedivih preduzeća,
multiplikator bi trebalo povećati i obrnuto: ako je
manje uspešno multiplikator bi trebalo smanjiti.
Uporedivno
preduzeće
Preduzeće 1
Preduzeće 2
Preduzeće 3
Preduzeće 4
Preduzeće 5
Cena akcije (u
Dobit po akciji (u Multiplikator Cena
EUR)
EUR)
/ dobit
2,25
0,13
17,3
14,62
1,08
13,5
12,37
0,81
15,3
12,25
0,85
14,4
24
1,21
19,8
Aritmetička sredina:
16,1
Medijana:
15,3
Multiplikator cena/dobit se koriguje na niže za približno 50%( prema
profesionalnom sudu procenitelja )
od prosečne vrednosti multiplikatora, te se za vrednovanje preduzeća
koristi multiplikator od 8.5.
Metod vrednovanja
Cena/Dobit
Korigovana i
normalizovana
dobit (u EUR)
300.000
Korigovani
multiplikator
Procenjena
vrednost (u EUR)
8,5
2.550.000
•Izračunajte procenjenu vrednost preduzeća primenom multiplikatora vrednosti
•ako je korigovana i normalizovana dobit 100.000 EUR.
•Prema profesionalnom sudu procenitelja prosečnu vrednost multiplikatora treba
povećati za 20%.
Uporedivo
preduzeće
Preduzeće 1
Preduzeće 2
Preduzeće 3
Preduzeće 4
Preduzeće 5
Preduzeće 6
Cena akcije Dobit po akciji
(u EUR)
(u EUR)
18,5
2,6
16,9
1,8
6,5
0,4
12,8
1,4
14,2
1,6
8,8
0,8
Aritmetička sredina:
Multiplikator
Cena / Dobit

similar documents