ГРЧКА КЊИЖЕВНОСТ ( други део)

Report
SOFOKLE


Sofokle (496-406. god. p.n.e.) je bio veliki pristalica Perikla i
aktivno je učestvovao u političkom životu, i zauzimao najviša
mesta u državi, ali je, pre svega, bio i veliki grčki pisac
tragedija. Njegovih sedam sačuvanih tragedija su: Triptolem,
Antigona, Ajant, Kralj Edip, Elektra, Filoktet i Edip na Kolonu.
Sofoklova dela su jedinstvena po tome što je on proučavao i
slabosti i ograničenja ljudske prirode.
13
SOFOKLE I NJEGOVE TRAGEDIJE
 Sofoklovi
junaci se, sa velikim dostojanstvom,
suočavaju sa sudbinom, pokrenuti osećanjima
plemenitosti (Antigona), ili kodeksima časti (Ajant,
kome su uskratili Ahilejevo oružje, a time i
priznanje za hrabrost).
 Sofokle naglašava samoću i moralnu veličinu
svojih junaka. To čini tako što u svoje tragedije
uvodi i likove koji predstavljaju njihovu suprotnost,
tj. princip protagoniste i antagoniste (naspram
Antigone je njena sestra Ismena, koja je spremna
da se povinuje volji kralja Kreonta; Jokasta,
naspram Edipa, koja uzaludno nastoji da ga ubedi
da odustane od istrage o Lajevom ubistvu).
14
EURIPID
 Euripid
je rođen na Salamini (480.god.p.n.e.), a umro
je u Makedoniji (406. god.p.n.e.).
 Napisao
je 22 tragedije, ali je sačuvano 18. U njih se
ubrajaju: Medeja, Hipolit, Trojanke, Elektra i Ifigenija
na Tauridi, Orest, i dr.).
 Optuživali
su ga da je doprineo uništenju starih
atinskih običaja.
15
EURIPIDOVO STVARALAŠTVO



Euripidovo stvaralaštvo karakteriše jaz između umetnika i
njegove publike.
Šta je uticalo da se Euripid tako udalji od svog grada, da se
čak pred kraj života preselio u Makedoniju? Atina se razvijala
u pravcu despotskog imperijalizma; Peloponeski rat je
stvorio unutrašnji rascep, koji je podelio grad na dve
suprotstavljene strane, dolazi do krize atinske demokratije.
Rat je, silom prilika, postao način života siromašnog
stanovništva, dok su imućni građani prelazili na stranu
neprijatelja.
Zato su česte teme Euripidovih tragedija čovek i njegova
sudbina, gnušanje prema ratu, poziv na samilost prema
poraženima, i dr.
16
ANTIČKA KOMEDIJA


Potiče od grčke reči komos (zabava, veselje). Komedija je
nastala iz šaljivih obreda posvećenih Dionisu. Povorke
veselih i bučnih ljudi išle su ulicama, igrale i pevale pesme
narodnog i satiričnog karaktera. Često su ismevali aktuelne
događaje i podrugivali se moralnim, ličnim i političkim
vrednostima.
Komedija je ustanovljena mnogo posle tragedije, 486.
god.p.n.e. Postala je jedan od vodećih načina pomoću koga
je narod kritikovao vlast. U osnovi komedije bila je zabava, ali
je, ujedno, ukazivala i na mane sadašnjice. Međutim,
vremenom, komedija počinje da važi za delo niže vrednosti u
odnosu na tragediju, te nju mogu pratiti šire narodne mase
(možda manjih emocionalnih sposobnosti). Nasuprot
tragediji, u kojoj su se gledaoci empatisali (saosećali) sa
junacima, a, postoji i verovanje da, tokom njenog
posmatranja, gledaoci doživljavaj i tzv. „katarzu‟, tj.
17
„emocionalno pročišćenje‟.
ARISTOFANOVE KOMEDIJE


Najveći grčki komediograf bio je Aristofan (445 - 385. god. p.n.e.),
iz Atine.
Dramska radnja u komediji je bila vrlo jednostavna. U prvom delu
komedije junak, suočen sa situacijom koju ne može da podnese,
smišlja plan koji gotovo na magičan način uspeva da ostvari. Drugi
deo komedije odražava junakovu sreću zbog postignutog cilja.
Starci su, na komičnoj sceni, uvek bili pohlepni i pohotni. Žene su
bile opsednute seksom i pićem, dok su mladići uglavnom bili
moralno posrnuli. Političari su bili korumpirani, a pesnici
ekscentrični.
Sačuvano je 11 Aristofanovih komedija koje su grupisane u tri
celine:



Razdoblje od 425 - 421. god. p.n.e. - Aharnjani, Vitezovi, Oblakinje,
Ose i Mir ;
Period između obnavljanja neprijateljstva sa Spartom, do konačnog
poraza Atine, 404. god. - Ptice, Lizistrata, Ženska skupština u
Tesmoforiju i Žabe ;
Period posle konačnog poraza Atine - Žene u narodnoj skupštini i
Plut.
18
ALEKSANDRIJSKO RAZDOBLJE

Porazom kod Heroneje, 388. god. p.n.e., grčki polisi
(gradovi-države), izgubili su svoju nezavisnost i potpali
pod vlast Makedonije, koja nije dirala u kulturne
tekovine Grčke, jer je i sama bila pod njenim jakim
kulturnim uticajem. Aleksandrija postaje središte
ekonomske i kulturne moći tadašnjeg helenskog
sveta, koji traje do osvajanja Egipta, od strane
Oktavijana Avgusta, 30. god. p.n.e. Uz Aleksandriju,
Atina ostaje jedno od kulturnih središta helenizma.

U ovom periodu, menja se sadržaj književnosti;
umesto političkih i društvenih tema, u središte pažnje
dolazi tematika porodice, privatni život i osećanja
pojedinaca.
19
ALEKSANDRIJSKO RAZDOBLJE
Aleksandrijski period, u razvoju grčke književnosti,
obeležava pesničko stvaralaštvo, koje često ima
ljubavni sadržaj. Njenim začetnikom se smatra Fileta,
sa Kosa, koji je pisao elegije, ili tužne pesme, dok je
Kalimah, iz Kirene, najpoznatiji elegičar tog perioda.
 Razvija se tzv. „nova komedija“. Njen najpoznatiji
predstavnik bio je Menandar. Ona se nije toliko bavila
političkim temama, nego, prvenstveno, prikazivanjem
ličnosti i prizora iz svakodnevnog života. Upravo je
ona najviše privlačila pripadnike nižih slojeva
stanovništva.
 Javlja se i nova pozorišna forma - mim, tj. kratka
predstava sa prizorima iz svakodnevnog života, u
kojoj je korišćen prost, često nepristojan jezik.
20




Pesnik Apolonije, sa Rodosa, pokušao je da oživi
Homerovu slavu svojim Epom o Argonautima.
Među najveće pesnike ovog razdoblja, ubraja se Teokrit, koji
je stvorio posebne pesničke kompozicije - idile, koje pevaju
o ljubavi i prirodi, na idealizovan i nerealnan način.
Poseban značaj u helenističkoj poeziji ovog perioda ima
epigram, kratka pesma sažetog sadržaja, koji obrađuje
teme iz svih oblasti života. Najpoznatiji tvorac epigrama bio
je Meleagar iz Gadare (1. vek p.n.e.).
21
ALEKSANDRIJSKA BIBLIOTEKA
 290.
god. p.n.e., Ptolomej I, na predlog Grka
Demetrija, iz Falerona, u gradu Aleksandriji, koja je
bila glavno središte širenja helenske kulture,
helenizma, osnovao je Muzej (svetilište Muza) i
čuvenu Aleksandrijsku biblioteku, koja je bila
najveća biblioteka antičkog sveta. Ova biblioteka je
imala bogatu riznicu, između 4 i 7 stotina hiljada
knjiga iz čitavog sveta. Euripid, Euklid, Aristotel, i
mnoge druge poznate ličnosti, poklanjale su ovoj
biblioteci knjige iz svoje lične kolekcije.
 Međutim, ogroman broj vrednih dela je uništen u
požarima koji su pogodili Aleksandrijsku
biblioteku. Prvi požar bio je 48. god. p.n.e., kada je 22
Cezarova vojska uništila glavni deo Biblioteke.
RIMSKO RAZDOBLJE
Rimsko razdoblje grčke književnosti započinje
padom Egipta pod rimsku vlast 30. god.p.n.e. i traje do
529. god. p.n.e., kada su, po Justinijanovom naređenju, u
Atini, bile zatvorene sve filozofske škole.
 Već u 2. veku p.n.e., a, naročito, od 1. veka p.n.e., počinje
ekspanzija, širenje Rima, na helenistički Istok.
Helenističke države, jedna za drugom, postaju rimske
provincije, a, na njihovo čelo, umesto dotadašnjih
monarha, dolaze rimski prokonzuli.
 Veliki deo proznog stvaralaštva, u ovom razdoblju, pripada
istoriografiji. Među grčkim piscima, koji su obrađivali
rimsku istoriju, bio je Dionisije Halikarnašanin (1. vek
n.e.), koji je napisao Staru rimsku istoriju.

23
Plutar
h

Jedan od najpopularnijih pisaca čitave
antičke književnosti bio je Plutarh, iz
Heroneje, u Beotiji.
24
Lukijan
Ovom razdoblju pripada najpoznatiji
grčki satiričar Lukijan, koji je u svojim
delima obrađivao različite strane života,
i to na kritičan i sarkastičan način.
Glavni predmeti njegove kritike su:
sujeta, licemerje, praznoverje, i dr.
 U ovom razdoblju dominira proza, i

25
ISTORIOGRAFIJA
U
antičkoj Grčkoj, nije postojala jasna razlika između
mita i istorije. Razlog je bio taj što su junaci, zapravo,
bili obični ljudi koji su u prošlosti živeli u istim
gradovima i oblastima, koje su naseljavali Grci.
 Postepeno
se javlja težnja da se iz mitskih predanja
izbace čudesni elementi. Tako je stvoreno novo,
realnije viđenje prošlosti različitih naroda i gradova u
Grčkoj.
26
HERODOT- OTAC ISTORIJE



Ciceron, rimski državnik, nazvao Herodota ocem
istorije. Herodot je rođen oko 485. god. p.n.e., a
tačna godina smrti nije poznata.
U svom delu, Istorija, podeljenom u devet tomova,
on opisuje događaje, koji su prethodili sukobu Grka i
Persijanaca, a zatim grčko-persijske ratove, koji su
slavili grčku pobedu nad Persijom.
Bogovi i dalje imaju značajnu ulogu u Herodotovim
pričama, pošto zavide ljudskoj sreći, koja je prolazna
i relativna. Na osnovu iskustva u grčko-persijskim
ratovima, Herodot je zaključio da su politički odnosi
vrlo složeni i da ljudskim životom, ipak, upravlja
sudbina.
27
TUKIDID




Istoričar Tukidid (460 - 399.god. p.n.e.), bio je rođeni Atinjanin,
plemićkog porekla, vrlo obrazovan. Učestvovao je u Peloponeskom
ratu, sve dok nije osuđen na izgnanstvo, pošto nije uspeo da odbrani
grad Amfipolj. Za vreme izgnanstva, prikupljao je podatke o dva
borbena tabora, što mu je omogućilo da o ovim događajima sudi na
nepristrasniji način.
Njegova Istorija Peloponeskog rata (kasnije podeljena u osam
tomova), kao da je ostala nedovršena, jer se naglo prekida kod 411.
god. p.n.e., kada je došlo do građanskog rata u samoj Atini.
Tukididovo delo je mnogo realnije nego Herodotovo, nema
proročanstava, niti legendi. On je pisao samo o događajima u kojima
je sam učestvovao, nastojeći da bude što objektivniji.
Smatrao je da je ljudska priroda nepredvidiva, razum i strast su, po
njemu, u stalnom sukobu. U njegovom delu su se Periklovo iskustvo i
racionalnost, pretvorili u propast atinske demokratije, koja se
prepustila nepromišljenosti demagoga, kao što je bio Kleon.
28
BESEDNIŠTVO

Jedan od velikih predstavnika grčkih besednika bio je
Demosten. On je, koristeći svoj besednički talenat,
pokušavao da upozori Atinjane na opasnost koja im
preti od Filipa Makedonskog.

Među grčkim besednicima ističe se i Isokrat, koji je
isticao da su reč i njena sposobnost ubeđivanja jedino
merilo istine. Reč je, po njemu, ono što razlikuje čoveka
od životinja: reč omogućava život u zajednici, postojanje
gradova, zakona; ljudski napredak. Od reči zavisi misao.
29
BESEDNIŠTVO
 Atinski
sudski sistem je, i od tužioca, i od tuženog,
tražio da, sami, lično iznose i brane svoje stavove
pred sudijom, bez učešća advokata. Uloga advokata
sastojala se u pisanju govora, koji su na sudu
izgovarala lica, koja oni zastupaju.
 Neki
besednici, kao na primer Lisije, imali su
sposobnost da prilagode govor karakteru i društvenoj
sredini, kojoj je klijent pripadao.
30

similar documents